Send As SMS

Северноамеричка турнеја

Звездара Театар из Београда, Народно позориште из Бање Луке и Савез драмских уметника Србије гостују у САД у септембру 2006. године и представљају:

  • Позоришну представу „Јазавац пред судом“
  • Монодраме „Мостови“ и „Живео живот Тола Манојловић“

(кликните на слику за већи формат)

Сазнајте више о овим представама у прилозима на овој презентацији. Позоришта ће посетити следеће градове:

  • Вашингтон 15. септембар.
  • Чикаго: 21. септембар.
  • Кливленд: 24. септембар.
  • Сан Хозе: 30. септембар.

Петaр Кочић: „Јазавац пред судом“

Режија: Павле Лазић
Лектор: др Милорад Дешић
Сценограф: Тодор Лалицки
Асистент сценографа: Тања Марчетић
Костимограф: Драгица Павловић
Музика: Иван Бркљачић
Кореограф: Соња Дивац
Организатор: Душко Ашковић

Давид Штрбац : Петар Краљ
Судац: Тихомир Станић
Писарчић: Александар Стојковић
Доктор: Ђорђе Марковић

Данас кад се мало одмакнемо и погледамо сами себе, онако, са стране, и ако смо чиста ока и поштена срца, морамо рећи – признати, да цео српски народ подсећа на оног несрећног јазавца у врећи Давида Штрпца. Виримо из вреће, очекујући да видимо где ће нам, ко ће нам, и зашто ће нам све судити?! Становници земље Петра Кочића морали би да подигну велики споменик човеку који носи врећу и у врећи нас.

Душан Ковачевић

Корисне везе:


ПОЛИТИКА, Београд, среда 7. децембар 2005.

БОРБА С МАГЛАМА

На сцени Звездара театара вечерас у 20.00 часова биће премијерно изведено најпопуларније и најчитаније дело Петра Кочића – драмолет „Јазавац пред судом" у режији Павла Лазића. Представа је урађена у копродукцији са Народним позориштем Републике Српске из Бањалуке. Премијера у бањалучком позоришту, са истом сценографијом, биће изведена два дана касније, 9. децембра.

Прво сценско извођење „Јазавца пред судом" било је пре једног века, односно 26. новембра 1905. године на сцени Народног позоришта у Београду, у режији Саве Тодоровића који је тумачио и лик домишљатог Давида Штрпца.

Кочићевог Давида вечерас ће на сцени Звездара театра играти Петар Краљ који није желео унапред да коментарише лик који игра.

– Сада се борим са маглама. Мој Давид је као и ја, али због сујеверја не желим да га превише откривам. Мислим да ће бити жив и динамичан. Овај текст који је написан пре више од стотину година, а игран пре једног века, мислио сам да неће имати одјека у овим нашим временима. Како смо га више ишчитавали сви ми заједно, схватили смо да је тај језик још увек жив, драгоцен и богат. Лепо је изговарати те реченице, лепо је изговарати те мисли како их је Петар Кочић написао – каже Петар Краљ.

„Јазавац пред судом" у протеклом веку био је тема многобројних расправа и студија, уз то, бележе театролози, представља и једно од најчешће штампаних дела српске драмске књижевности. Препоруку за његово сценско извођење дао је још Јован Скерлић, високо ценећи Кочићеву приповедачку изворност.

Питали смо Петра Краља колико препредени и мудри Кочићев Давид и „Јазавац пре судом" кореспондирају са овим временом .

– Видећемо колико овај комад може да кореспондира са овим временом. Наши пријатељи који су имали прилику да виде на пробама овај комад доста су се саживели са њим. Мислио сам да ће он можда бити на неки начин непрепознатљив људима који живе у овом времену, јер , ипак, то је другачије време. Међутим, има ту неких ствари које је Кочић погодио, не само у менталитету, него уопште у односу према спољашњем свету у коме живе нормални људи који покушавају да живе од онога што имају, у овом случају од земље и својих десет прстију. Ту се суштински ништа није променило. Не желим да говорим унапред, али мислим да има доста ствари које се, на жалост, нису много измениле и поред тога што је између нас цео један век – каже Петар Краљ.

Ово је представа о једном човеку који покушава да разбије конвенције, да разбије нешто што му је наметнуто као нека врста дефинитивног начина живота, једног окружења које он покушава да искуша, али да искуша и себе. У том погледу је то нека врста интимног, односно јавног преиспитивања и мале побуне, али више бих рекао да је то покушај да се ствари сагледају и из неког другог угла, а не из оног угла на који смо навикли: ово је овако, ово је по закону.... Ово је неки покушај да се разбију устаљене норме, додаје познати глумац.

Зоран Т. Јовановић: Сто година Кочићевог „Јазавца пред судом“

Петар Кочић ће остати као пример писца који је на најкраћи, најјаснији и најбољи могући начин успео да саошпти оно што је имао да каже људима свога језика.

Иво Андрић, Знакови поред пута

Ако је неки лик из српске књижевности постао пословично присутан и у свакодневном разговору, онда је то ван сваке сумње Кочићев Давид Штрбац, оличење народне домишљатости и мудрости.

Од прве појаве 1904. па током наредних сто година „сатирична бравура" Јазавац пред судом је било најпопуларније и најчитаније Кочићево дело. Оно је то увелико остало и данас иако му се политички и друштвени повод настанка одавно изгубио. Дело је надживело и своје време и свог аутора, постало је класика, и по многим одликама, својеврсни књижевно-позоришни феномен.

1.

Прошао је читав век од премијере драмолета Јазавац пред судом Петра Кочића (1877-1916), први пут изведеног на професионалној сцени, у Народном позоришту у Београду, 26. новембра 1905. године, у режији Саве Тодоровића и његовој интерпретацији лика Давида Штрпца.

Кочићев Јазавац је први пут виђен на сцени у јесен 1905, у режији самог писца, на првој свечаној седници литерарне дружине „Српско коло", у извођењу ђака Скопске мушке гимназије. Извештач новосадског листа „Женски свет" бележи да су дилетанти „одлично одиграли своје улоге, а нарочито мора се истаћи као најбољи Михаило Куртовић, који играше улогу главног јунака".

Али по исказу кројачког радника Милана Пешића, у писму од 19. фебруара 1977. упућеном Друштву „Абрашевић" у Смедеревској Паланци, месне занатлије извеле су Јазавца на приредби организованој за Првомајски празник 1905, у кафани „Круна". Сам Пешић је играо писарчића, а његов колега Милан Обреновић, звани Црни, Давида Штрпца. Податак који би вредело подвргнути провери, јер би његова веродостојност значила прво сценско извођење Јазавца.

Од 1905. до данас објављени есеји, студије, позоришне критике о Кочићевом драмском једночину бројношћу представљају вишетомни зборник. Уз то, Кочићев Јазавац пред судом представља једно од најчешће штампаних дела српске драмске књижевности, које се приближава троцифреном броју.

Скерлић је у СКГ забележио (1. јула 1908): „За четири године Јазавац пред судом доживео је пет издања, и то је највећи успех код широке публике који је једна српска књига имала. Пето издање изашло је сада у Америци, у Чикагу, у издању српске књижаре Душана Поповића и друга".

Три месеца касније (1. октобра 1908), Скерлић пише: „Редак, готово незапамћен успех који је Кочићев Јазавац пред судом имао у српској књижевности продужује се. Ових дана је, у Новом Саду, изишло и седмо издање ове патриотске сатире".

Душица П. Кочић приредила је осамнаесто издање Јазавца пред судом и штампала га у Београду уочи рата 1941. код књижарнице Томе Јовановића и Вујића. У предговору истиче да су била и четири издања у Америци, штампана у Чикагу.

Ово Кочићево дело је преведено на десетак страних језика, а највише издања је имало на македонском (од 1950. до 1984. – чак девет!).

Десанка Максимовић објавила је 1921. Песму, посвећену Давиду Штрпцу (Српска реч, бр. 53).

По либрету драмолета Јазавац пред судом Влада Милошевић је компоновао оперу, премијерно изведена у Бањалуци 1978. године.

Звучни запис Јазавца поред судом, у извођењу ансамбла Драмског казалишта Гавела у Загребу, сачуван је на снимку Југотона из 1979. године, са Фахром Коњхоџићем као Давидом Штрпцем.

У наше време Кочићев Давид Штрбац оживео је у филму Петра Зеца Телевизијски мејдан Симеуна Ђака, ау тумачењу Александра Берчека (производња Независна радио-телевизија Бањалука, 2001).

2.

Препоруку за сценско извођење Јазавца дао је сам Јован Скерлић, високо ценећи приповедачку изворност Кочића, у свом приказу још 1904: „Када би у наше позоришне публике било више књижевног разумевања, када се у „комаду" не би тражили мелодрамски „заплети" и „расплети" и детињасте „интриге", Јазавац пред судом могао би се слободно представљати у нашем позоришту. Ја замишљам Саву Тодоровића или Илију Станојевића у улози овог препреденог и живописног Давида".

Скерлићева жеља се наредне године и остварила. Боривоје С. Стојковић у Историји српског позоришта пише: „Значајни позоришно-књижевни и национално-политички догађај представља извођење једночине сатире Јазавац пред судом 1905. у којој је глумац Сава Тодоровић изградио с много духа, неупоредивог животног реализма и раскошне инвенције Давида Штрпца, једну од најбољих домаћих уметничких креација београдске сцене".

На представи Јазавца пред судом одржаној 27. септембра 1907, у оквиру Босанско-херцеговачке драмске вечери, присуствовали су мостарски књижевници Светозар Ћоровић и Алекса Шантић, а у службеној позоришној забелешци пише: "Петар Кочић у затвору".

Сам Кочић видеће свог Јазавца на београдској сцени 17. августа 1910. године, бурно поздрављен од присутних гледалаца.

Тим поводом лист Политика је 18. августа 1910. писала: „Јазавац пред судом, прослављени Кочићев комад, који се вечерас игра у нашем Позоришту, доживео је судбину као, извесно, ниједна друга књига у Српству. За неколико година Јазавац пред судом доживео је седам издања у Европи и три у Америци и пронео Кочићево име на све стране Српства.

Једно од тих издања разграбљено је за три недеље преклањске године, када је Кочић тамновао у зеничкој тамници и штрајковао глађу по читаве дане, да би на тај, страшан и за слабе људе необичан, начин протестовао против нечовечног поступања с њим".

Од 1905. године, Давид Штрбац, такорећи, не силази са сцене. Извођен је цензурисан (чак и на првој београдској премијери!), забрањиван на територији Аустро-Угарске, прогоњен, па цензуром свођен на трећину текста, и упркос свему, ипак извођен.

Прво извођење на тлу Босне и Херцеговине, Кочићев Јазавац је имао у Сарајеву, а играло га је Српско дилетантско позориште 1. фебруара 1913. годице.

Игран је до Првог светског рата у већини српских професионалних позоришта, у бројним путујућим позоришним дружинама, међу нашим исељеницима у Америци (у тумачењу глумца Луке Поповића), а Давидов сценски живот настављен је и у међуратном раздобљу, а интензивиран после Другог светског рата отварањем бројних нових професионалних позоришта широм Југославије.

Забележено је преко 40 премијера у професионалним театрима, а тачан број је, свакако, већи али до њега је немогуће доћи због мањкавости и непотпуности архивских података.

Јазавца пред судом тумачили су ђаци на школским пригодним приредбама, аматери разним поводима и на сваковрсним сценама, те је зато с правом назван „чудесном атракцијом на толиким нашим аматерским сценама" (Ника Милићевић).

Изводила су га српска војничка позоришта током Првог светског рата у Грчкој, у Водену, Солуну и у Лазуазу, на афричкој обали, у интерпретацијама познатих српских глумаца-комичара Димитрија Гинића и С. Јанићијевића Шућура.

Јазавац је игран и у логорским позориштима југословенских заробљеника у Немачкој током Другог светског рата. У Офенбургу, у Заробљеничком логору Офлаг 5Д, 8. фебруара 1942. Давида Штрпца тумачио је Млађа Веселиновић, првак Југословенског драмског позоришта.

Али свим тим бројним извођењима је заједничко једно: дело је на сцени оживљавала и одржавала глумачка интерпретација лика Давида Штрпца, који је „истовремено и бунтовник и филозоф, и пророк и политичар, и шерет и очајник" (П. Палавестра).

Плејада наших врсних глумаца-комичара огледала се у тумачењу лика лукавог шерета и „ћошкастог човека" Давида, који је својом „игром у игри" пружао сваком даровитом глумцу изванредне интерпретативне сценске могућности.

Ту плејаду зачиње Сава Тодоровић, игром на сцени Народног позоришта у Београду од премијере 1905. до 1914, а обнавља Кочићево дело 1919. и наставља да игра Давида готово до силаска са сцене.

Димитрије Гинић наставља његовим путем током Првог светског рата у војничком позоришту, тумачећи љутог противника аустријске „укопације" којој се назирао крај, али ће дружење са Кочићевим јунаком наставити и касније.

Посебну занимљивост представља извођење Кочићевог Јазавца у Сједињеним Америчким Државама, у интерпретацији глумца Лука Поповића (1878-1915), члана Народног позоришта у Београду, који је организовао и водио годину дана (1911/12) позоришну трупу под именом Српско народно позориште. У колонијама наших исељеника у десетини америчких градова (Њујорк, Питсбург, Чикаго, Филаделфија, Синсинати, Детроит, Кливленд и др.) Поповић је редовно представљао Кочићевог јунака, наилазећи на изванредан пријем публике.

Као познати интерпретатор Давида Штрпца, Лука Поповић га је играо буквално до смрти, а у једној од последњих својих представа у Народном позоришту у Скопљу, почетком фебруара 1915. године, пре него што ће га покосити пегавац, „пожњео је буру аплауза", како Бранислав Нушић, његов управник, бележи у некрологу.

Између два светска рата чувене су креације Николе Хајдушковића у Сарајевском позоришту, Јосипа Павића у загребачком Хрватском народном казалишту, који игра Давида од 1918, да би наставио у обновљеном делу и својој режији од 1934. године да тумачи исти лик.

У периоду после Другог светског рата истакло се неколико глумаца својим оригиналним тумачењем Давидовог лика. Међу њима се истичу Станоје Душановић, новосадски глумац и Влада Зељковић, бањалучки првак, који су тумачили Кочићевог бунџију безмало читав свој глумачки век, на разним сценама.

Влада Зељковић је облачио костим Давида више од петсто пута, и у њему обишао готово цео бивши југословенски позоришни простор, симболично од Марибора до Ђевђелије. У години обележавања педесетогодишњице Кочићеве смрти 1966. године, Зељковић је одиграо с глумцима Тузле, Зенице и Шапца равно 105 пута Давида на сцени.

Сличан успех имао је (од 1968. године) у Београдском драмском позоришту Никола Милић, врсни комичар, трагајући у својој интерпретацији за дубљим и комплекснијим значењима Давидове побуне.

Његову традицију на београдским сценама данас успешно наставља Томо Курузовић, који га игра у Позоришту „Сунце" у Новом Београду, у свом редитељском тумачењу (са прологом „Туба") од 1982. године.

Двојица хрватских глумаца, пореклом Босанци, тумачећи Кочићевог јунака, имали су особито запажен успех.

Изет Хајдархоџцћ из дубровачког Народног казалишта, добио је за свог Давида Стеријину награду у Новом Саду 1966. године. Критика је запазила да је у интерпретацији Давида Штрпца „његов трагизам био сугестивнији од његовог шеретлука", а најбољи тренутак у представи је била његова прича о сину који је погинуо на ратишту, за шта га царевина награђује са – три форинте. А загребачки глумац Фахро Коњхоџић, тумачио је главни лик Кочићеве сатире преко триста пута, увек пред пуном двораном Драмског казалишта „Гавела" током више од једне деценије (1966-1978) и на бројним гостовањима по унутрашњости Хрватске и Босне и Херцеговине.

3.

Популарност Јазавца у првим деценијама двадесетог века заснива се, углавном, на његовој сатирично-политичкој актуелности. Између два светска рата та се политичка актуелност губи, а све више долази до изражаја његова свевременост: од библијских времена вечита борба Давида с Голијатом, пример отпора насиљу и угњетавању, израз непрекидног сукоба слабијег с јачим.

Тежиште тумачења Кочићевог дела је варирало зависно од редитељских интерпретација, али се оне најчешће нису упуштале у експериментаторске воде и изналажење савременијих и модернијих тумачења Кочићевог текста, речју, да његово дело сагледају у контексту измењеног света, данас и овде.

А „више је него очигледно да је Кочић посједовао несвакидашњи смисао за драмски дијалог, њему је често само вербални слој био довољан да у потпуности изгради и рељефни карактер и живописну и динамичну атмосферу, а управо су то главне особине сваког истинског драмског пјесника", с правом тврди театролог и историчар Јосип Лешић.

4.

Театарско трагање за „драмским песником" Кочићем, започето још тридесетих година драматизацијом приповетке Суданија Боривоја Недића, а плодније настављено између педесетих и седамдесетих година прошлог века, адаптаторским тражењима Борислава Михајловића Михиза, Зуке Yумхура, Уроша Ковачевића, Ранка Рисојевића и редитељским успелијим интерпретацијама Владе Петрића, Јована Путника, Косте Спаића, Јошка Јуванчића, Боре Драшковића, Предрага Динуловића, Рајка Радојковића, Радослава Лазића, Јовице Павића, Петра Зеца и других.

Та уметничка трагања ваљало би наставити и данас, у више изражајних медија (филм, телевизија, радио), а прави повод био могао бити управо обележавање стогодишњице сценског упризорења Јазавца пред судом, Кочићевог најпопуларнијег дела.

Пророчки су се обистиниле речи Владимира Гаћиновића, изречене још 1908, да ће Јазавац пред судом као „велико дјело по својој скулптури, остати трајан израз једног прелазног друштвеног стања, једне борбе с мраком. Али његове љепоте и његова естетика неће престати са побједом тога тврдог и жилавог народа".

Иво Андрић: „Мостови“ - „На Дрини ћуприја“

Приредили др Љиљана Мркић Поповић и Тихомир Станић

Говори Тихомир Станић

...Већ самим изгледом на сцени којим са свега неколико детаља неодољиво подсјећа на нашег нобеловца и казивањем првих реченица, видело се да Станићева намера није остварење класичне монодраме већ приповедање какво још само срећемо код доајена српског глумишта Љубе Тадића и Петра Краља. Прича о Мехмед - паши Соколовићу који је у „крвавом данку“ из Босне одведен у Цариград и који је тамо уздигавши се до везирске власти и моћи, одлучио да сагради мост на Дрини код Вишеграда, Станић је испричао веома живо и упечатљиво ни једног тренутка не одступајући од строгог Андрићевог рукописа. Тренутке напетости и потресне сцене из приче зналачки је смиривао ћутањем, погледом у даљину или наглим осмијехом...

Р. Опачић „Глас српски“, четвртак, 26. април 2001.

...Обично се каже да се види колико глумац вреди тек када је сам на сцени. Тако се Станићев дар вишеструко потврдио још у монодрами „Детињарије“, да би нас потпуно засенио у комаду „Мостови“. У адаптацији Андрићевог романа „На Дрини ћуприја“, Станић води гледаоце кроз причу не дајући им ни трена да одлутају. Веома је занимљиво да током приповедања подједнаку улогу имају и Станићев манипулативни глас и паузе, као и изузетни сценски шарм.

Александра Јакшић

...Вештом драматуршком обрадом прва четири поглавља романа „На Дрини ћуприја“ поново је испричана вечна прича о мукотрпном грађењу моста измедју две обале, Истока и Запада , радјања и смрти, легенде и истине. Приповедање, као скоро заборављена форма позоришне и друштвене комуникације, овим подухватом је поново афирмисано у нашој културној свакодневици. Доследно поштујући Андрићеве реченице, Станић нас убедљиво води кроз ову узбудљиву причу о Мехмед Паши Соколовићу, његовој ћуприји и страдању, при чеми му помаже и чињеница да изгледом на сцени подсећа на самог Иву Андрића...

Драгољуб Милић

...Тихомир Станић потврђује да је монодрама одговор јаких, да је то преузимање терета читавог драмског збивања на себе, комплетне сцене, свих њених елемената и знакова. Он прихвата изазов да сједини и дисциплинује говорну и физичку радњу и да их све време строго контролише, да буде протагониста и антагониста, да носи радњу и противрадњу. Један глумац тако, полако и вешто, али беспоговорно, увлачи публику удобно заваљену у сигурност и предности мрака, у своју реалност, стварност сцене, ослобађа је отпора и сумњи, суочава са другачијим и новим. Зато му се уложена енергија враћа. Он ствара коло енергије, као струјно коло које повезује сцену и гледалиште и то много убедљивије од већине представа које се тренутно са великом помпом играју у нашим позориштима...

Јелица Зупанц

Тихомир Станић

Мома Димић: „Живео живот Тола Манојловић“

Адаптација и режија: Петар М. Теслић
Декор и костими: Милић од Мачве
Музика: Зоран Христић
Лектор: др Бранивоје Ђорђевић

Тола: Петар Краљ

Представа „Живео живот Тола Манојловић" Моме Димића, у режији Петра М. Теслића премијерно је изведена 28-ог јануара 1967. године у Атељеу 212 и од тада Петар Краљ је одиграо на многим домаћим и страним сценама преко хиљаду пута. После тридесет година од прве премијере ова представа је децембра 1997. године имала своју другу "премијеру" опет у Атељеу 212, на сцени Театра у подруму.

Представу о животу Толе Манојловића, каменоресца, ковача, земљорадника из Неменикућа опхрваног многим болестима и тегобама до сада је видело око двеста хиљада гледалаца.

„Ова монодрама вероватно не би била оно што јесте да је на неки начин под своје није узео чудесни Петар Краљ. Он се у лику Толе Манојловића, каменоресца, земљорадника и ковача из Неменикућа, опхрваног многим болестима и тегобама, осећа комотно, као у разгаженим ципелама, односно опанцима које носи. Захваљујући пре свега њему, ова представа је до сада изведена преко хиљаду пута. Своју премијеру је имала на сцени Театра у подруму Атељеа 212, а играна је на многим сценама у земљи и иностранству. До сада је видело преко 200.000 гледалаца.

Перин Тола можда тако дуго и траје јер на неки архетипски начин исијава све оно добро и лоше везано за нашег сеоског, тачније, поткосмајског човека. Његова жудња да дохвати недохватљиво – велики плави балон попут неке велике чудесне лубенице; његови недосањани снови, у којима се никад не сања небо, је ваљда оно што све ове године плени и привлачи публику којој је доста судбина ликова које не разуме, који су јој далеки. Тола уз све своје мане, привлачи и својом топлином, непосредношћу, али и својом лукавошћу и огромном жељом за преживљавањем и животом."

Душан Даријевић

Петар Краљ

(оригинални текст монодраме)

Биографија Иве Андрића

Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника, Босна и Херцеговина. Књиге рођених кажу да му је отац био Антун Андрић, подворник, а мати Катарина Андрић, из породице Пејић. Одрастао је у римокатоличкој породици. Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписује Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу у Сарајеву, а филозофију - одсјек за словенске књижевности и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirgung der turkischen Herrschaft) Иво Андрић је одбранио је на Универзитету у Грацу 1924. године.

Као гимназијалац, Андрић је ватрени поборник интегралног југославенства, припадник је напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени је борац за ослобођење јужнословенских народа Аустроугарске монархије.

Први светски рат га затиче у Кракову, где на Јагелоњском универзитету студира Филозофски факултет. По избијању рата враћа се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција хапси га и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. Међу зидовима марбуршке тамнице, у мраку самице, „понижен до скота“, Андрић интензивно пише песме у прози.

По изласку са робије, Андрић бива бачен у конфинацију у Овчарево и Зеницу где остаје све до лета 1917. године.

У периоду између првог и другог светског рата налазио се на позицији изасланика југославенске владе у Берлину. По избијању ИИ светског рата, због неслагања са властима у Београду подноси оставку на место амбасадора и враћа се у Београд. За време ИИ светског рата живи повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу, за кога је рекао да је најружније место на свету) не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време пише своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу. Послије 1945. био је први предсједник Савеза књижевника Југославије.

Умро је 13. марта 1975. године у Београду.

Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“ објављеним у Босанској вили 1911. године. Пред први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“). Прву књигу стихова у прози - „Екс Понто“ - Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири“ штампао је у Београду 1920. године. Његове лирске песме које за живота нису сабране у књигу, објављене су постхумно, 1976. године у Београду, под називом „Шта сањам и шта ми се догађа“.

Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.

У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Екс Понто, Немири), Андрићев је исказ о свету обојен личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем, потстакнутом и лектиром (Киеркегаард). Критика је подељена мишљења о досезима тих раних радова: док српски критичар Никола Милошевић у њима гледа врхунац Андрићевог стваралаштва, хрватски књижевни историчар, Андрићев земљак из средње Босне Томислав Ладан држи да се ради о неважним плачљивим адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.

Друга фаза, која траје до Другог светскога рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу (што је у доста радова створило чудну мешавину у којој наратор пише српски екавски, а ликови -често фратри- неким од јекавских или икавских дијалеката). По општем признању, у већини приповедака је Андрић „нашао себе“, па је та зрела фаза међу уметнички најпродуктивнијима, с корпусом најцењенијих прича.

Писац није улазио у књижевне експерименте који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама, понајвише на еротском пољу. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Бошњаци, Јевреји, Хрвати, Срби - углавном прозвани по конфесионалним, често пежоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Жидови, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.

Трећа фаза је обележена опсежнијим делима, романима На Дрини Ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповетком Проклета авлија. Уз изузетак Госпођице, реалистичког психолошког романа смештеног у српску паланачку средину, остала дела су углавном лоцирана у Босни, у прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости.

Оцена Андрића као романописца далеко је од једнозначне: по некима је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „оријента у Европи“; по другима је Андрић аутентични аутор краћега даха, попут Чехова, па је најбољи у новелама и приповеткама, док му одричу вредност постигнућа у већим композицијама. Било како било, Андрић је у свету углавном познат по своја два романа, На Дрини ћуприја и Травничка хроника (први је писан током Другог светског рата у Београду).

Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује се: уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања, но не и психолошким понирањем - већина је Андрићевих ликова (осим фрањеваца) гоњена биолошким императивима и детерминизмом у понашању који подсећа на натуралистичку школу 19. стољећа. Осим тих дела, аутор је објавио и низ приповедака, путописне и есеистичке прозе, те вероватно најбоље дело касне фазе, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издане), неспорно једну од својих највреднијих књига.

Послије Андрићеве смрти, прво стидљиво, а онда и отворено (посебно у доба после распада Југославије), почела су се појављивати и критичка оспоравања пишчевог опуса - што није било могуће током Андрићевог живота, када је уживао статус недодирљивог државног писца. Ти се приговори могу свести на две замерке: национално-политичке и естетско-књижевне. По првој, гледано из хрватске визуре, Андрић је оцењен као национални ренегат и протагонист великосрпске идеологије у унитаристичком југославенском руху, тј. као нека врста националног отпадника. Иако је уврштаван у антологије хрватске књижевности, статус му је прилично незавидан. Из бошњачког угла (Мухсин Ризвић и други), оцена је слична, уз додатак да Андрић у својим делима приказује Бошњаке муслимане као „Турке“ - полуазијатске насилнике, подсвесно мучене комплексом „издаје“ због преласка на исламску веру. То је мишљење поткрепљивано не само извацима из пишчевих дела, него и његовим есејистичким и публицистичким радовима у којима слави Његоша и „истрагу потурица“.

Други је приговор вероватно озбиљније и дугорочно важније природе, и циља на прецењеност Андрића као писца, те на његову застарелост и плошност. Опет-из визуре хрватске књижевности, Андрић се не може поредити с модернистичким приповедачима (од Полића Камова преко Крлеже и Маринковића до Слободана Новака), па чак ни са стилски блиским, политички контроверзним Павелићевим „доглавником“ Милом Будаком, с којим као писац традиционалистички обликованих регионалних епопеја и биолошки детерминираних снажних еротских страсти има доста сличности (колико год се разликовали у идеологији).

У српској књижевности Андрић је стално апострофиран као „Србин-католик“, тј. због идеолошких разлога, али српска критика двоји колико је Андрићева тематика у матици српске књижевности (често се Милош Црњански истиче као најзначајнији српски писац 20. века, а пост-модернистички трендови, од Киша до Павића, исто нису ишли на руку Андрићевој репутацији). И, напослетку, бошњачка критика држи да је Андрић писац слабијег замаха и досега од Меше Селимовића, а и још неких савремених писаца експерименталнога набоја.

Све у свему - Иво Андрић остаје спорни класик око којега се ломе политичка копља. Овај аутор остаје више предмет политичких спорова, а нестаје као извор инспирације модернијим писцима.

Хронологија живота и рада Петра Кочића

1877. Рођен 29. јуна у змијањском селу Стричићи код Бање Луке у разгранатој сеоској породици. Отац Јован – Герасим био је свештеник, а затим калуђер у манастиру Гомионици; мајка Мара потиче из породице Вулина, једног од старијих родова у том крају.

1887. Почиње школовање у манастиру Гомионици.

1891. Завршава основну школу у Бањој Луци и уписује се у сарајевску гимназију.

1895. У IV разреду, пред сам крај школске године, бива искључен из сарајевске гимназије. Прелази у Београд и наставља школовање у тадашњој I гимназији.

1898. Објављује прве пјесме.

1899. У јуну мјесецу те године матурира, љето проводи у завичају код оца, а у јесен се уписује на Филозофски факултет бечког универзитета.

1901. У „Новој Искри" и „Босанској вили" објављује прве приповијетке.

1902. Излази му прва збирка „С планине и испод планине".

1904. Завршава студије и враћа се у домовину. У Загребу му излази II књига „С планине и испод планине".

1905. Службује као наставник језика и књижевности на гимназији и учитељској школи у Скопљу, али долази у сукоб с властима и бива премјештен у Битољ. Напушта службу и долази у Београд. Те године му излази и III књига „С планине и испод планине".

1906. Долази у Сарајево. Постаје секретар српског културног друштва „Просвјета". Учествује у радничком штрајку. Те године боравио и у Будимпешти, као гост српске омладине, и у Софији, на конгресу југословенских писаца и новинара. Крајем те године бива протјеран у Бању Луку.

1907. Покреће лист „Отаџбина" у Бањој Луци. Српска књижевна задруга објављује избор његових приповиједака под насловом „С планине и испод планине".

1908. Тамничи у затворима у Бањој Луци и Тузли.

1910. Покреће у Бањој Луци часопис „Развитак". Постаје посланик у босанском Сабору. Прелази у Сарајево. Објављује „Јауке са Змијања".

1911. Покреће сарајевско издање „Отаџбине".

1912. Крајем те године почиње поболијевати и духовно се гасити.

1914. На почетку те године прелази у Србију и бива смјештен у београдску душевну болницу.

1916. Умире 29. августа и бива сахрањен на београдском гробљу.

Биографија Моме Димића

Мома Димић рођен је 1944. године у Миријеву крај Београда.

Дипломирао је на Филозофском факултету (филозофију) 1968. године. Пише песме, приповетке, романе, путописе, есеје, драме...

Књиге: Живео живот Тола Манојловић, роман, Просвета, Београд, 1966; Цигански кревет, песме, Дело, Београд, 1968; Антихрист, проза, Независна издања Слободана Машића, Београд, 1970; Максим српски из дома стараца, роман у 18 приповедака, Нолит, Београд; Познанство са данима малог Максима (заједно са В. Парун), песме, БИГЗ, Београд, 1974; Творац Русији, песме, Матица српска, Нови Сад, 1976; Песник и земљотрес, виђења и путовања, Градина, Ниш, 1978; Шумски грађанин, роман, Српска књижевна задруга, Београд, 1982; Стварно, проза, Библиографско издање Драгана Момчиловића, Нишка Бања, 1983; Монах чека своју смрт, путописи, записи, епифаније, Јединство, Приштина, 1983; Гад рескирант, приповетке, Нолит, Београд, 1985; Посвете, песме, Ново дело, Београд, 1986; Хиландарски разговор, 18 мојих савременика, Књижевна заједница Нови Сад, Нови Сад, 1989; Мала птица, роман, Свјетлост, Сарајево, 1989; Путник без милости, путописи, Српска књижевна задруга, Београд, 1991; Места, путописи, Просвета, Ниш, 1992; Како или аутобиографска бунцања (заједно са В. Парун), КОВ, Вршац, 1994; Хиландарци, С једног ходочашћа, Гутенбергова галаксија, Београд, 1998; Пошто Београд, приповетке, Српска књижевна задруга, Београд, 1999; Под бомбама, дневник, Матица српска, Нови Сад, 2000. Драмска дела: Путар (1963), Највећи филозоф у мом селу (1966), Живео живот Тола Манојловић (1967), Шумски грађанин (1983).

Филмски сценарио: Како сам систематски уништен од идиота (1983). Приредио три књиге Дерокових сећања: А ондак је летијо јероплан над Београдом (1983), Мангуплуци око Калимегдана (1987), Успомене Београђанина (2000), збирку Десанкиних песама на енглеском Don't fear (1998), као и антологију Клетва, Србија, пролеће 1999. (1999). Преводи са шведског: П. У. Енквист Пали анђео (1988), Т. Транстремер Формуле путовања (1991), А. Лундквист Букет жена (1995), Б. Сетерлинд Јапанска посета (1996), С. Акселсон Време ласта (1997), Пет шведских песника (Х. Мартисон, А. Лундквист, Г. Екелеф, Т. Транстремер, К. Фростенсон, 1998).

Поезија и приповетке Моме Димића заступљени су у бројним домаћим и страним антологијама. Превођен је на десетак страних језика. Монодрама Живео живот Тола Манојловић постављена је у Лондону (1968), а Шумски грађанин у Упсали, Шведска (1983). Добио је више значајних књижевних награда.

Године 1963. отпочињу Димићева странствовања по свету (више од 50), укључујући САД, Кину, Аустралију, Египат, Ирак, Јордан, Сирију, Израел и све европске земље изузев Португалије, Исланда и Албаније.

Живи у Београду као слободан уметник.